11°C

Beograd

Photo: SalernoNotizie/Printscreen

Izvor: HappyBSC

OVO JE MOJ KORONINO Fascinantna ispovest Srbina iz izolacije u Italiji (VIDEO, GALERIJA)

Čedomir Pušica, naš prevodilac, živi u Salernu na italijanskom jugozapadu. Za čitaoce HappyBSC portala prenosi svoje i iskustvo svoje porodice tokom izolacije u ,kako kaže, nikada lepšem proleću.

Poslao nam je i snimak policijskog časa u Salernu, na koji niko ne može ostati ravnodušan. Policijska kola jezde kroz pusti grad i upozoravaju stanovništvo da ostane kod kuće.

A o tome kako izgleda jedan njegov dan pod italijanskim merama izolacije i o čemu je razmišljao, Čedomir za čitaoce HappyBSC portala piše:

" Iz Italije s ljubavlju – proći će i koronino!

Prošlo je skoro mesec dana otkako smo – što samoinicijativno, što pod prisilom – ušli u karantin, u samoizolaciju, što zbog sebe, što zbog drugih. Zapravo, prvi put verujem da u nešto ulazim sto posto zbog drugih. Kao i svakom živom čoveku, glava mi je ispunjena hiljadama misli. Hiljadu zašto, a nijedno zato. Vreme prekraćujem smišljajući razne teorije zavere i u ovoj bici koju svi zajedno bijemo svrstavam se na stranu zaverenika – volim fikciju, ali smeškam se kad pomišljam na to da je glavni posao đavola da te ubedi da ne postoji. 

Italija je ovih poslednjih nekoliko meseci kroz svašta prošla, ali ništa od svega toga nije novo za čovečanstvo, iako je pojedincima teško palo.

Lično nikad nisam morao da sedim u kući ovoliko dugo. Najduže što se sećam da sam morao sedeti kući bilo je kad se desila havarija u Černobilju. Za mene, tada dečaka, to je bila večnost, a mislim da nije trajalo duže od nedelju dana.

Ničija nije do jutra gorela, pa neće ni koronina. Pre nedelju dana, izađem na terasu – kad tamo u udubljenju na prozoru gori sveća. Daleko bilo, uplaših se. 

- Jesi li ti stavila ovu sveću da gori, pitam ženu, Italijanku.

- Jesam, jesam.

- Šta ti bi?

- Pa za sve žrtve...

Pametno. Bolje nego ono pevanje s balkona na koje me nisu naterali ni u najjačem naletu entuzijazma. Bogoti me se prođi, odgovorio sam smejući se ženi, koja je tako izgubila najveću podršku u ovoj kolektivnoj budalaštini povezivanja s komšijama, sa celim gradom, sa celom zemljom, sa svetom... Znao sam i tad, svakog čuda tri dana. Ovo sa svećom je prigodnije.

Bila je tu i školska inicijativa da sva deca nacrtaju i oboje dugu i napišu „Sve će biti dobro“ (Andrà tutto bene), inicijativa koja je došla i do Srbije

„Italija peva sa balkona, šalje nadu svetu!“ i drugi slični naslovi i objave nizali su se na mreži. Ima Italija taj šmek koji ljudi vole. Italija je prvi svet. Sve oči i uši uprte su ovamo. Kako je ovde danas, tako će tamo biti sutra.

„Kakva je situacija? Je li išta bolje?“ – stižu mi poruke prijatelja. Voleo bih da mogu da ih utešim, ali ne polazi mi uvek za rukom. Kažem da smo dobro. To je istina. Ne znam kako će biti ni kad će ovome biti kraj, ni da li će ga biti. Uveren sam da je za našu patnju najviše zaslužno lažno uverenje da će ovo brzo proći, za nedelju, dve dana, maksimum. Nekako, vreme začas prođe, naša očekivanja se ne ispunjavaju, i dalje ne smemo da izlazimo, mere se pooštravaju, dolazi do pucanja... Ovo je igra na duge staze. 

Dosada? Ma kakva dosada! Kako može da ti dosadi kad samo što ustaneš, već je pala noć! Non stop se nešto sprema, mesi, kuva, jede, a da ne pominjem sve one onlajn kurseve koje pokušavam da uglavim u deset minuta koliko mi realno ostane slobodno u toku dana. I to još besplatnih kurseva! 

Međutim, pošto čak ni veliki majstori meditacije ne mogu da izdrže petnaest dana zatvoreni u kući sa porodicom, i kod mene je došlo do pucanja, četrnaestog dana uveče. 

- Sutra idem u prodavnicu. Dosta mi je više!

- Šta bre ideš!? Znaš li da ne sme da se izlazi!?

- Šta ti treba?

- Ne treba mi ništa! Treba mi da izađem. 

- Nemoj onda da se vraćaš!

- Molim!?

Kažu da se tokom ovog karantina učetvorostručio broj slučajeva nasilja u porodici. Svi su naelektrisani.

Nestvarna situacija – da vreme provodiš sa porodicom! Hm... pošto sam otpočetka vrlo filozofski pristupio celoj stvari i sve ovo predvideo, a sad samo proživljavao poznati scenario, porazmislio sam i o ovome. Naš je život odavno nerealan. Radiš tokom cele nedelje, često više od osam sati, a jedva sastavljaš kraj s krajem. Je li to normalnost kojoj ljudi žele da se vrate? S druge strane, ova kriza je dar s neba bar s ovog aspekta: shvataš da ti novac i nije potreban u tolikoj meri. Živiš skoro mesec dana „gratis“, tj. sa izuzetno niskim troškovima koji iznose oko pedesetak evra ukupno. Sa porodicom si. Radiš malo ili nimalo. Gledate filmove, crtane, igrate se. Hm... 

- Slušaj – pokušavam da urazumim ženu – otići ću samo da uzmem par stvari i vraćam se. LJudi izlaze u kupovinu. Sići ću s uma ako nastavim da sedim. 

- Dobro, ali nemoj da se zadržavaš.

- Gde da se zadržavam!? Opusti se. Biće sve okej.

Dan je ponovo prelep, pravo proleće. Izlazim iz kuće, a prati me neki čudan osećaj. Nedelja je. Dan kada Italija krka. To je dan kad se pravi roštilj, pije vino, jede teža hrana, a na kraju kolači, kafa i dremka.

Grad relativno pust, ali neobično pun za ono što sam sve vreme video kao sliku u glavi – apokaliptično prazne ulice.

Shvatam da živimo u zatvoru koji smo sami sebi sagradili. Zato nam je tako. Ljudi su krenuli da se namire.

 S druge strane ulice vidim komšinicu iz zgrade, otprilike mojih godina, što je za moju zgradu retkost, i odlučujem da započnem razgovor sa drugim živim bićem, iako mi svaka glasna priča zvuči kao prekršaj i odudara od teške tišine koja odzvanja ulicama. Razlog više da se derem.

- Zdravo, komšinice! Kako izdržavate?

- Jao... ovo nije normalno! Poludećemo više. 

- Znam. Mi nismo već dve nedelje izašli iz kuće.

- Mi samo psa što prošetamo. 

- Odakle ono ti beše? 

- Iz Srbije. 

- To je u Rusiji?

- Hahaha! Nije... 

- Ali govorite ruski?

- Ne... srpski.

- Pa gde je to?

- Jugoslavija? Znaš Jugoslaviju? – pomišljam J**o te Tito! 

- A-a, okej. I kako je tamo?

- Pa isto ko i ovde, sa zakašnjenjem od nekoliko dana. Srećom, pa su vlasti brzo odreagovale i naredile izolaciju odmah.

- Poštuje li narod?

- Narod ko narod. Ko i ovde.

Pozdravili smo se i svako na svoju stranu.

Na ulici je bilo ljudi – ne previše, ali svaki čovek koga vidim mi je bio iznenađenje. Svi sa maskama, jure ili čekaju u redovima. Ispred pošte dugačak red relativno mladih ljudi! Kasnije sam shvatio da je to zato što su podizanje penzija organizovali po azbučnom redu, da bi se izbegle gužve... ovaj poslednji deo im izgleda nije pošao za rukom. A mladi ljudi? Pa, uz ovlašćenje, naravno.

Ulazim u prodavnicu, kao da prvi put vidim prodavnicu.

Kao da sam ušao u zabavni park. Krenuo sam u šoping! 

Od tada je prošlo dve nedelje.

U međuvremenu sam izašao još par puta do radnje. Shvatio sam da smo počeli da prihvatamo ovo nenormalno stanje kao novu normalnost i polako se organizujemo.

Često pomislim da bi trebalo da pozavršavam još mnogo štošta dok traje karantin pa da u period otvorenih vrata uđem u punom sjaju, spreman, svež, ali uhvatim sebe katkad da pomislim kako ne bi valjalo da se ovaj karantin na prečac završi, a da nisam ništa korisno uradio.

To bi onda značilo samo da mi je oduzeto vreme, a protraćeno vreme je veliki greh. Pripisujem te misli đavoljoj raboti. 

Proći će. Mic po mic. A i mi ćemo preživeti, mim po mim. "

U nadi da će ovo proleće u punom sjaju procvetati, i nama i Italiji, poručujemo: ostanimo kod kuće, izdržimo još malo, blizu smo sunca!

Komentari korisnika (0)


Ostavite komentar

Povezane vesti