U EMISIJI „POSLE RUČKA“ RAZGOVARALI SMO: Šta se dešava sa decom nakon razvoda braka i da li ona postaju poligon za razgračunavanje svojih roditelja? (FOTO)

Kao i uvek, i danas smo se u emisiji „Posle ručka“ bavili temama i problemima koji muče društvo i koji su važno pitanje našeg društva. Tema emisije koju su gosti obrađivali zajedno sa voditeljem Vanjom Bulićem: Čija su deca razvedenih roditelja? Ko su SOS mame u Srbiji? Kako žive deca u Sigurnoj kući?

Gosti ove popodnevne epizode emisije bili su: Zdravko Petrović -roditelj četvoro dece, Biljana Momčilović-SOS mama, Vesna Marković-nacionalna direktorka Fondacije SOS dečje selo Srbije, Ana Anđelković-vaspitačica u Sigurnoj kući, Biljana Eraković-baka.

Na samom početku svoju pričuje ispričao otac koji ne živi sa svom svojom decom jer su dvoje dece odvojena i žive sa majkom koja ne dozvoljava da se ona sretnu.

– Meni su deca nestala pre dve godine iz osnovne škole. Škola mi nije dala nikakav papir gde su deca nestala. Kažu samo: ”Mi nismo učestvovali u tome obratite se nadležnim institucijama.” Znači šta je onda poruka, da svi roditelji treba da znaju da im deca nisu sigurna? – reko je gospodin Petrović koji je inače po profesiji policajac ali je istakao da nije došao kao policajac nego kao građanin i potparol Sigurne muške kuće. Kaže da na žalost nije usamljen slučaj jer očea koji su u istoj ili sličnoj situaciji ima mnogo:

– U Srbiji je trenutno sto hiljada očeva koji su u obavezi samo da plaćaju alimentaciju– napominjući da nije došao da spori kako ima muškaraca nasilnika ali da ne treba zaboraviti i osporiti da ima i žena nasilnica.

– Kaže se kako će se zarad dece učiniti ovako i onako a u stvari nikad ne zaboravimo i nikad ne oprostimo i mislimo da radimo najbolje a u stvari ne radimo najbolje svojoj deci. Institucije su u stvari ljudi i ljudi koji u njima rade svakako greše i greške, kada su u pitanju životi ljudi idece su zaista veoma teške. Ali mi kao organizacija , evo već petnaest godina vodimo računa o deci bez roditeljskog staranja, dakle ne pričamo o razvedenim roditeljima ili o tome da li je jedan rostelj pogodan ili ne, govorimo odeci koja nemaju ni dedu, babu, ujaka, širu porodicu koja bi imala kapacitet ili sposobnost ili želju i volju da brine o njima. Veoma često, centri za socijalni rad godinama pokušavaju da rade sa porodicama, da podignu njihove roditeljske kapacitet, da ne misle samo na sebe nego i na decu. I na kraju, kada na uspeju i kada je očigledno da su deca već i životno ugrožena, kad donesu odluku za idzvajanje dece u porodici i smeštanju u drugu, hraniteljsku porodicu, dolaze sa takvim traumama, sa takvim teškim životnim oštećenjima da je zaista teško raditi sa njima i pomaci su zaista teški i zaista imaju mnogo mnogo lošije perspektive u životu i veoma često ne mogu da se izvukuiz tog obrasca sistema u kom su živeli i na žalost i sami budu neuspešni u životu, zasnivaju takve partnerske ili bračne zajednice ili se okreću društvu koje iskorišćava njihovu ranjivost i imamo začarani krug koji se stalno stalno ponavlja.- rekla je gospođa Marković.

SOS mama, gospođa Momčilović otkrila je kako je to biti majka više dece koja u porodicu dolaze sa teškim pričama i koja su svašta preživela.

– Dugo ne žele da pričaju, ne žele kontakt, povuku se u sebe, siđu na doručak, ručak večeru ali ne komuniciraju ili čak odbijaju i hranu i onda tražite načine kako da ih pridobijete. Izgubite živce vrlo često ali tu je tim stručnjaka koji je tu u svakom trenutku koga vi pozovete pa čim je kuća bogatija za više članova porodice i za pomoć kad potražite, to su ljudi stručnjaci koji vam ukažu, pokažu i onda nekako lakše te probleme rešite.– rekla je gospođa Momčilović koja ne krije da vrlo često sa decom koju odgaja i plače i smeje se i deli sve divne i teške trenutke i kako kaže „praštam i ja njima i ona meni“.

Vaspitačica sigurne kuće, koja je po profesiji inače andragog, Ana Anđelković govori iz svog ugla u kakvom stanju dolaze deca sa svojim majkama u Sigurnu kuću nakon što su pretrpele zlostavljanje:

– Kod nas dolaze žene koje su fizički zlostavljane. Imate i psihološkog zlostavljanja, ekonomskog i socijalnog. Najčešće je to psihofizičko zlostavljanje. Dešava se da dođu žene, bez da su trpele fizičko zlostavljanje. I onda se često dešava da one ostaju u zajednicama zbog dece, kako bi deca odrastala u potpunoj porodici. Glavni razlog koji nama žene navode, zašto su tako dugo trpele nasilje, pet, deset ili dvadeset godina, je da je to zbog dece i onda se prosto zapitamo, pa kako onda zbog dece? I ta deca su podjednako istraumirana kao i majke, samo prisustvo tim scenama isto predstavlja neki oblik nasilja.

Baka koja je ima problem da ne može da viđa svoje unuče jer to ne dozvoljava njegova majka:

– Moj unuk je odveden bez znanja oca. Majka je pokupila par stvarčica, stavila dete u kola i otišla u Smederevsku Palanku kod njenih roditelja i otišla kod majke daživi. Od tada je nama zabranjen svaki kontakt i prilazak detetu. Obraćala sam se svima, ja lično, socijalnim radnicima, odlazila sam u vrtić u Smederevsku Palanku, da vidim svoje unuče, da mu odnesem slatkiše, garderobu. Jednom prilikom me je primila vaspitačica koja je bila divna, žena koja je sada, nažalost, teško bolesna. Moja bivša snaha je tada napravila haos, prijavila je ženu direktoru vrtića i tražila da se dete odmah izmesti u drugi vrtić jer njeniom detetu ne sme da zna niko, gde je dete, gde ide u vrrtić i ne dozvoljava da iko vidi njeno dete, kao da je njena svojina.– rekla je gospođa Eraković.

Happytv.rs
Foto: Arhiva