22°C

Beograd

Photo: Arhiva

Izvor: Kurir.rs

ŠABANOVA UDOVICA PO PRVI PUT OTVORILA DUŠU: Previše je bola, tuge, i nedostajanja!

Gordana Šaulić posle godinu dana od smrti supruga Šabana Šaulića, koji je nastradao u saobraćajnoj nesreći u Nemačkoj, progovorila je o najtežoj godini u životu i otkrila kako joj protiču dani bez čoveka s kojim je živela više od 40 godina. 

U čemu pronalazite utehu i snagu?

- Utehu nisam pronašla, i kako koji dan odmiče, sve više sam uverena da nikada i neću. Previše je tuge, bola i nedostajanja... Ogromna je praznina njegovim preranim odlaskom da bi išta moglo da je ispuni. Više od četiri decenije čitav moj svet vrteo se oko Šabana. Mi smo bili partneri u svemu, od braka, preko podizanja dece i brige o njima, sve do posla, koncerata i nastala pesama. I onda, jednog kobnog jutra, sve to je nestalo. Ne znam kako bih to opisala, taj šok, osećaj praznine, tuge i nemoći. Kao da vam neko u sekundi uzme sav vazduh i ostavi vas da pokušate da preživite bez njega. Zaista imam osećaj da sam ispočetka morala da učim da dišem, da hodam, da govorim... U tim trenucima prosto morate da postavite odbrambeni mehanizam da biste sve podneli i preživeli, i ja sam odabrala da verujem da on nije otišao. Za mene je on na putu, sa kog će se vratiti jednog dana. Upravo to mi je, uz svu podršku koju imam od porodice i prijatelja, davalo i daje snagu da svakog novog dana ustanem i idem dalje, čekajući trenutak kada ćemo se opet sresti

Kako je izgledao vaš poslednji susret sa Šabanom?

- Ustala sam pre njega, probudila ga, on je sišao u dnevnu sobu, doručkovao je, popio kafu i čitao novine. To su bili njegovi rituali. Ja sam za to vreme još jednom proverila da li je sve spakovao, pripremila mu šta će tog dana da obuče, podsetila sam ga da ponese lekove i cigarete. Sedeli smo i razgovarali o planovima za naredni period. Sve je bilo kao mnogo puta ranije. Poljubili smo se, ispratila sam ga, i poslednja slika koju imam zaleđenu u sećanju je kako stavlja kačket i izlazi na kapiju kuće.

Jeste li u kontaktu s državnim tužilaštvom iz Bilefelda, u kojoj je fazi istraga protiv Alsina Leventa koji je izazvao saobraćajnu nesreću?

- Naš advokat u stalnom je kontaktu s tužilaštvom, i oni su zaista što se njihovog dela posla tiče ne samo izuzetno profesionalni već i veoma korektni. Istraga je završena, prvo ročište je zakazano za mart, to su poslednje informacije koje imam.

Kako biste reagovali da se sa Leventom sretnete oči u oči? Šta biste mu rekli?

- Cela porodica biće prisutna na prvom ročištu, tako da ćemo se sigurno sresti. Iskreno, koliko god čovek mislio da je spreman i da zna šta može da očekuje od nečega, uvek postoji mogućnost da pogreši u proceni, tako da ne znam kako ću se osećati u trenutku kada ga prvi put budem videla. Znam samo da mu se sigurno neću direktno obratiti, sačuvaću dostojanstvo kao što sam uvek čuvala. 

Kako se Sanela, Ilda i Mihajlo nose sa gubitkom?

- Sve troje su potpuno različite ličnosti, pa je u skladu s tim svako našao svoj način da kanališe emocije i suoči se s najvećim gubitkom u životu. Ono što im je svakako zajedničko jesu poreklo i vaspitanje, i mislim da je to bio ključ da su i Sanela, i Ilda, i Mihajlo u svakom trenutku činili sve da sačuvaju uspomenu na oca, da rade tako da bi on na njih bio ponosan kao što je za života bio. Šaban i ja smo mnogo toga zajedno uradili, ali nijedan uspeh ipak ne može da se poredi sa saznanjem da su nam deca izrasla u dobre, poštene i uspešne ljude.

U kojim trenucima vam najviše nedostaje?

- Ne postoji trenutak u kome mi ne nedostaje. Ja sam se, inače, tokom ovih godinu dana potpuno povukla, nigde ne idem, tako da se nisu ni desili neki veliki doga- đaji koje bih posebno imala želju da podelim s njim. Kako ću se osećati što nije pored mene u danima koji predstoje, kada mi život bude donosio i neke, nadam se, lepe stvari, još ne mogu da zamislim.

Ove godine slavili biste 45. godišnjicu braka. Šta vam je Šaban obično poklanjao za važne datume?

Ono što ljudi možda ne znaju jeste da je bio izuzetno pažljiv, kao suprug već i kao otac, sin, prijatelj, saradnik... Uvek se trudio da poklonima obraduje bliske ljude, čak mu ni povod nije trebao. Zato je, onako tih i miran kakav je bio, uvek znao šta ko voli, u šta gleda, o čemu priča, i na osnovu toga zaključivao šta želi. Pretpostavljam da bi me, da je tu, ovih dana pomno pratio, dok ne bi shvatio šta mi treba i sigurno bi mi to poklonio. Sada, jedini poklon koji mi od njega treba je onaj koji mi niko ne može dati.

U kom periodu zajedničkog života ste bili najsrećniji?  

Svaki period našeg života imao je lepe trenutke. Ipak, nekako smo sve vreme očekivali da je ono najbolje pred nama, nadali smo se da ćemo kao u pesmi ostariti zajedno, jer su deca već odrasla i osamostalila se, on je sve manje radio i moglo se očekivati da uskoro potpuno prestane s koncertima. Tada bismo se posvetili onome što volimo i jedno drugom.

Da li je istina da prilikom prvog susreta niste znali ko je Šaban Šaulic?  

Bio je pun sebe kada smo se našli. Računa, ja sam Šaban Saulić, ona mene zna, ima dve-tri ploče... Kad ono međutim. Goca mi kaže: Ja slušam samo zabavnu muziku. Nikada nisam čula za tebe. - Doslovce je preneo kako je naš susret protekao. Ja sam tada bila godinama kada sam imala druga interesovanja i planove, međutim, ispostavilo se da je taj susret ipak bio fatalan i da je obeležio ceo njegov i moj dalji život.

Recite nam nešto o planovima koje je imao, a koje, nažalost, nije uspeo da ostvari.

Bilo je mnogo planova. On je već koncertom u Areni počeo turneju Još ovu noć, koja je trebalo da se nastavi nastupima u velikim dvoranama u regionu, ali i u Americi i Australiji. Spremao je i nove pesme, radovao se ulasku u studio... Ali, sve to sada ostaju samo želje koje se nikada neće ostvariti.

Komentari korisnika (0)


Ostavite komentar

Povezane vesti