AFRIKANCI NA VOJNOJ AKADEMIJI U BEOGRADU: Spremamo se da postanemo pravi srpski oficiri!

Došli su sa željom da postanu srpski oficiri oružanih snaga i da se vrate u rodnu Angolu, gde bi na ozbiljnim vojnim funkcijama pokazali sve ono što su naučili ovde. Da, to su oni – crni kadeti u srpskim uniformama. Utegnuti hodaju, marširaju i otpozdravljaju kao naši, čak jednako vole srpske žene. Od njih 20 koliko ih je iz Republike Angole pristiglo, ostalo ih je 12, onih koji su se pokazali kao bolji studenti. Naravno svi su muškarci, jer je Angola odustala od prakse slanja žene u inostranstvo nakon što se prva sa školovanja vratila u blaženom stanju. Ekipa “Telegrafa” zaputila se na glavni ulaz na Vojnu akademiju kako bi lično upoznala momke iz nekadašnje portugalske kolonije.

Vojnom saradnjom sa Republikom Angolom predviđeno je da iz ove afričke države, koja je 40 godina bila u građanskom ratu, šalju mladiće u Vojsku Srbije. Oni koji su se prijavili, morali su da prođu prijemni ispit, koji se sastoji od pitanja iz istorije, geografije i matematike, test sposobnosti i zdravstvenu proveru, da bi dobili mogućnost da studiraju u Beogradu.

Nezvanično najbolji student među njima Pedro Dos Santos (26) završio je srednju medicinsku školu u Južnoafričkoj republici. Nakon toga je služio vojsku i završio, kako kaže, “telekomunikatički kurs komande i kontrole, koji ima veze sa gađanjem raketa”. Posle svega 15 dana od završetka, 2013. godine, stigao je u Srbiju.

– Prijavio sam se za akademiju u Srbiji, želja mi je bila da radim u vojsci. Imamo tu porodičnu tradiciju jer mi je otac, majka nekada, a sada i stariji brat, vojno lice – otkriva Santos.

Santos kaže da je veoma zadovoljan uslovima na akademiji iako mu je sam početak pao teško zbog nepoznavanja jezika.

– Naravno da na početku nije bilo lako zbog srpskog jezika, ali “ko hoće, može”. Sad nam je mnogo lakše, prošlo je dosta vremena i sad se spremamo za ono što se zove “pravi srpski oficir”. Drago mi je što imam tu priliku da se u inostranstvu usavršavam kao vojnik i mnogo naučim od svih ovde.

Ne postoji posebna obuka za njih, žive isto i zajedno sa našim kadetima. Podeljeni su u vodove sa svim ostalim vojnicima na akademiji. Zahvaljujući obuci, mnogi su naučili da skijaju na Kopaoniku, što nikada ranije nisu imali priliku. Naučili su, kažu i da veslaju na obuci u Šapcu. U zavisnosti od programa na kome su, razlikuju im se predmeti i termini nastave. Svi oni ustaju u šest ujutru, nakon čega slede higijenske pripreme, pa fizičke vežbe, pa doručak. Posle doručka ide smotra, odnosno postrojavanje svih vojnika i to traje do 8:15 sati.

– Od 8.30 idemo na nastavu, odnosno predavanja. Ja sam na programu opšte logistike, odnosno modulu tehnološke ishrane, pa mi predavanja traju do dva sata, osim četvrtkom kad imam popodnevna predavanja – priča Santos.

Kao i ostalima i kadetu N. Gomez Pedru (26) je bilo teško da se navikne na klimu u Srbiji.

– Nisam se navikao na klimu pošto kod nas ne postoji sneg i bilo mi je teško da izdržim to – priznaje Pedro.

Ipak, radovali su se prvom snegu, kao mala deca.

– Drugačije je, nisam imao kontakt sa tim nikada pre. Naš prvi kontakt sa snegom je bio baš zanimljiv, klizali smo se, bacali se u sneg i pravili male loptice da “skvasimo jedni druge”. Do tada smo to viđali samo na televiziji. Želeli smo da uživamo uživo u svemu tome što smo videli – iskren je Santos.

Iako i u Angoli jedu meso, naročito piletinu, dugo im je trebalo da se naviknu na naše začine i način spremanja hrane. Sada imaju i po nekoliko omiljenih jela.

– Najviše volim da jedem sendviče, pasulj i pohovani batak sa sirom. Sviđa mi se kako spremate prase i suvo meso, volim njihov ukus – otkriva Santos, koji inače, najbolje govori srpski.

Mnogi od njih nisu išli u svoju zemlju i po godinu dana, ali na to imaju pravo tokom letnjeg raspusta i katoličkog Božića, pošto je Angola zemlja sa većinom katolika. Većini je problem skupa karta do tamo, ali neretko im porodica dođe u posetu. Zato rado slobodne trenutke koriste da izađu i uživaju u noćnom životu Beograda. U opticaju su popularna mesta, poput splavova, ali neretko zađu i u kafane.

– Sviđa mi se srpska muzika kako zvuči uživo. Kad sam bio na terenu sa komandantom, čuo sam pesmu “Vidovdan” i nju najviše volim, ali i druge. Neretko zapevam, ali “lupam” reči – objašnjava zavodnik Santos.

Poznato je da srpske devojke vole “uniforme”, ali još kada je tamnoputi muškarac u njoj, onda je to za njih “pravo iskušenje”. Najbolji primer za to je Santos, za koga kažu i da je najveći švaler, jer se neretko dešava da mu za veče priđu tri do četiri devojke.

Na naše pitanje kako im se dopadaju ovdašnje devojke, svi su se osmehnuli i ne skrivaju da imaju devojke u Beogradu i pored devojaka u Angoli, međutim, salvu smeha izazvao je komentar najstarijeg od njih Gideona G. Aleksandera (28): “Lepe su, ali mnogo nervozne, ljute su!”

Kadeti iz prve kategorije, to jest oni koji su položili sve ispite, moraju da se vrate na akademiju do šest sati ujutru, a oni iz druge kategorije imaju izlaz do ponoći.

Mahom najstarija deca iz porodica sa mnogo dece, ovi budući oficiri nemaju mnogo izbora, osim da se vrate u Angolu i pokažu šta su naučili ovde.

– Planiram karijeru generala u vojci u Africi, zato se i trudim da ovo ovde uspešno završim – ističe kadet Elsio Fernandez (25), inače najstariji od četvoro dece.

Telegraf.rs
Foto: Marko Todorović