U EMISIJI „POSLE RUČKA“ ZAKLJUČILI SMO: “ Napokon će neko shvatiti herojsko delo vojnika i na Košarama i na Paštriku!“ (VIDEO)

Danas je 20 godina od bitke za Košare! Svega 200 vojnika VJ na redovnom odsluženju vojnog roka, starih 19 i 20 godina, branilo je položaj od napada 2.000 terorista OVK i regularne Vojske Albanije. Potresne price i sudbine heroja sa Košara!
Tema današnje emisije: Kakvi su doživljaji srpsih vojnika na Košarama? Kako su se adaptirali posle rata? Kakva je to borba roditelja koji su izgubili svoju decu na Košarama?
U emisiji će, u razgovoru sa voditeljkom Jovanom Grgurević, vojnici govoriti o svojim podvizima, ali i o tome kako se država i društvo ophode prema njima.

GOSTI: Kapten Dušan Jokić, Slobodan Cvetanović, Sveta Paunović, Negovan Zdravković i Lozanka Radojičić.

– U startu je na Košarama bilo 115 graničara. Na Veliki petak, 9. maja 1999. godine dogodio se napad. Mi tada nismo znali da će nas napasti. Oni su imali instruktore na "haubicama", imali su lasere koji određuju daljinu. Graničari su imali puške, mitraljeze, minobacače i sredstva protiv oklopne borbe. Prvih dva dana oni su bili jači. Na njihovoj strani bili su crnci iz Sijera Leonea. Prvih četiri-pet dana bile su žestoke borbe. Napokon će neko shvatiti herojstko delo vojnika i na Košarama i na Paštriku. U poslednjih godinu i po dana preko 20 boraca diglo je ruku zbog postraumatskog stresnog poremećaja. A niko o njima ne vodi računa. Posle 2000. godine, sva tehnika koja je bila u odbrani države, morala je da se istopi. Kada su gađali minobacačima, padale su grane na nama. Mi se ničega ne stidimo, mi smo branili naše granice. Mi nikakav zločin nismo radili, bila je borba vojnik na vojnika. Međunarodno pravo je odavno pogaženo. Sve je moguće u ovim okolnostima. Mi se nadamo da će neko stati iza boračkih prava. Ja kao starešina i borci očekujemo da država stane iza nas, po pitanju zakonima. Ne može država da kaže da kaže da je veliki trošak da donese zakon, gde je trošak za njegove ruke, noge? – istakao je kapetan Jokić.

– Ja sam devetnaestu godinu napunio na karauli. Kada smo kretali iz Valjeva, te noći smo bili raspoređeni po grupama, rečeno nam je da svaka grupa ide ka pravcu koji je određen. Svaka grupa je krenula da peva po neku patriotsku pesmu. Nijedan rat nije lep. Verovatno bih ponovo sve, motiv je mnogo jači kada se brani svoje. Jednom smo uhvatili vojnika, bio je uplašen. Rekao je jednu rečenicu, bolje mrtav na Kosovu, nego živ u Albaniji. Shvatili smo da je bio primoran. Ne samo vršnjaci, nego mlađi i stariji, hvala Bogu da nemaju pogled kao mi. Mi u tim stvarima ne možemo da se poredimo. Sve ovo što je bilo ne sme da se zaboravi i mora uvek da se pamti. Mi ako ne izguramo zakon o borcima, sve će se ovo zaboraviti. Samo zakon, dalje, omogućava i trgove i pomoć. Žalosno je što se o našim herojima više ne govori – istakao je Slobodan Cvetanović.

– Dobijemo vest da moramo da dođemo u pomoć. Niko od nas nije odustao. Nas sedamdeset odsto bilo je iskusno, iz drugih ratova. Kada smo došli u Junik, tu nas je sačekao pukovnik Živanović. On nam je dao uputstva. Svi su hteli na Košare. Tamo su svi bili mladi ljudi. Kad si tu, nema nazad. Kada je počela borba, bile su teške borbe. Viđali smo protivnike kako nariču i leleču. U trenutku kada sam ostao bez obe ruke, nisam se kajao. Znao sam da ću ostati živ, jer su ljudi pored mene bili iskusni. Dok pomoć nije došla, ja sam ustao i počeo da šetam. Tada nisam ni znao šta se dešava meni. Nisam krvario uopšte do Pećke bolnice. Kada su me uneli, čovek je pao u nesvest. Ležao sam u Peći, dva-tri dana. Nije isto kada čovek umire i zna da će umreti, i kada umire a ne zna da će umreti, sve zavisi od ljudi koji se u tom trenutku nađu oko vas. Majka na sve to gleda, dobro živ je, dok otac brine kako će se takav oženiti. Bez šaka nije lako, ali nije ni strašno. Porodica je najbitnija. Jer, kada je tebi teško, ona je tu. Bez porodice i bez lepog sna, nema života. Mnoge se činjenice izvrću i zloupotrebljavaju – istakao je Sveta Paunović.

– Imao sam tada 21. godinu. Posle 2000. godine nismo imali nikakva prava. Nismo ni bili tada organizovani. Mene je država tužila zbog para koje sam dobijao kao nezaposleno lice, 2006. godine. Tada niko njie znao za Košare. Najteže mi je bio kada sam se vratio iz vojske. Pored toga, kada sam bio ranjen. Pogođen sam u obe ruke, pomogli su mi drugari koji su bili pored mene. Pogodio nas je minobacač. Kada sam podigao glavu, shvatio sam da sam ranjen. Tek kada sam stigao u peć, shvatio sam da sam ranjen i u ruke. Možda bi mi bilo da sam ostao do kraja s njima, nego što sam ranjen. Bilo bi mi lakše da nisam ranjen. U posetu mi je došao brat, prvo me nisu odmah prepoznali. A tada su počeli da plaču – istakao je Zdravković.

– Svako svoju tugu nosi na svoj način. Sada, ovih dana mi se javila majka iz Kragujevca. Ja sam osmog oktobra bila u komandi Niškog korpusa i odmah sam nastavila svoju borbu. 30. septembra mi je sin ubijen. Prvo sam pisala Slobodanu Miloševiću. Odmah sam nastavila neku borbu. To sam radila, prvo sam pisala jednom, pa drugom generalu. Bio mi je cilj da jednog dana dođem do suda. Tužilaštvo je 2009. godine podiglo optužnicu. Usput nisam našla ni na kakvu pravdu. Predmet je poslat u Mitrovicu. Na kraju sam jedva pronašla predmet. Na ročište niko nije dolazio, sem mene. Tamo je na kraju došlo i do presude, oni su dobili petnaest godina. Nije mi se nijedna majka pridružila u potrazi za pravdom. Moja porodica je imala razumevanja za to. Imam troje dece, i svakom moram da budem majka, čak i ako ga nema. Posle je predmet opet vraćen u Niš. Tamo je 2016. zakazano suđenje. 12. februara su prikazani filmovi sa prevodom. 17. februara je u NIšu izrečena presuda i svi oni su dobili po 15 godina. Na kraju je ceo slučaj politizovan – zaključila je Radojičić.

Izvor: Happytv.rs
Foto: Arhiva